Toksična kriza izraelskog društva

2 July yyyy

Како је broj poginulih od izraelskog bombardovanja Gaze prešao 100 žrtava, objavljeno je da su ultranacionalistički izraelski Jevreji, koji su kidnapovali 16-godišnjeg Muhameda Аbu Кhdiera u istočnom Jerusalimu prošle nedelje, ubili tog tinejdžera sipanjem benzina niz grlo, potom ga zapalivši.

Bliska je veza između nasilja koje sprovodi izraelska vlada protiv bespomoćnog stanovništva u Gazi i pojave fašističih elemenata unutar Izraela sposobnih da izvrše ovako zverske zločne.

Ovi događaji su simptomatiči za ogromnu socijalnu i političu krizu koja postoji u Izraelu. Neprestalna i rastuća represija palestinskog naroda zahteva mobilizaciju najreakcionarnih snaga. Izraelsko društvo je neizmerno polarizovano. Veliki deo izraelskog društva se protivi brutalnosti usmerenoj prema Palestinacima i vide je kao moralno neodbranjivu i političi bankrotiranu, ali nisu zastupljeni u reakcionarnom političom establišmentu Izraela. Svake godine, hiljade Izraelaca protestuju tako što napuste zemlju.

Bombardovanje Gaze, koje je još uvek u toku, je poslednje poglavlje u 66 godina istorije nasilja nad palestinskim narodom. Izrael je osnovan putem oduzimanja palestinske zemlje i proterivanjem njenog naroda. Iako su mnogi Jevreji došli u Izrael da bi pobegli od užasnih zločna počnjenih protiv njih u fašističoj Evropi tokom drugog svetskog rata, tragičn ishod cionističog projekta je država koja čni zločne protiv palestinskog naroda koji podsećaju na metode nacista.

Prošlo je skoro pola veka od šestodnevnog rata juna 1967. godine, kada je Izrael preuzeo kontrolu nad Zapadnom obalom, istočim Jerusalimom, Gazom, golanskom visoravni Sirije i drugim arapskim teritorijama. Cionističi režim je definisan beskrajnim ciklusom rata, okupacije i represije koje je ovaj sukob izazvao. Desetine hiljada Palestinaca je ubijeno. Izbegliči status miliona Palestinaca Izrael je napravio trajnim, podvrgnuvši generacije ljudi siromaštvu i represiji.

Ova istorija je imala strašne posledice za ljude u regionu, kako Jevreje tako i Arape.

Izraelski lideri se hvale da žive u jedinoj " demokratskoj " zemlji na Bliskom istoku. To je laž. Izrael je zemlja zasnovana na represiji miliona Palestinaca koju primenjuju vojni kontrolni punktovi uz pomoć zidova sagrađenih širom okupiranih teritorija dok javnim životom dominira šačca multi-milijardera oligarha i njihovih operativaca.

Izrael je jedna od vodećih zemalja na svetu po pitanju društvene nejednakosti. Između 1995. i 2011. godine, udeo radnika u nacionalnom dohotku je pao oštrije nego u SAD-u. Tokom protekle dve decenije, izraelske plate su se znatno smanjile. Zemlja ima 18 milijardera, znatno više po stanovniku (na 7,9 miliona stanovnika) nego u SAD-u. Iako je siromaštvo sve veće, najbogatijih 500 Izraelca su utrostručli svoje bogatstvo u proteklih 12 godina.

Vladajuća elita nastoji da skrene ogromne unutrašnje tenzije izraelskog društva ka napolju, u represiju i rat protiv arapskih masa.

U leto 2011, nekoliko meseci nakon izbijanja revolucije u Egiptu, kolektivna ljutnja vezana za siromaštvo, nejednakost i rezanje budžeta za obrazovanje, stanovanje i zdravstvenu zaštitu eksplodirala je u vidu masovnih demonstracija u Izraelu, koje su mobilisale stotine hiljada demonstranata. Naredne godine, izraelska vlada je pokrenula novi rat sa Gazom, osam dana vazdušnih napada u kojima je poginulo više od 100 Palestinaca.

Kakvu budućnost nudi politika izraelske vladajuće klase? Samo nove i još brutalnije ratove u kojima bi sve nasilniji pokušaji da se slomi otpor arapskih masa gurnuli Izrael na put zaista genocidnih implikacija. Posledice ove politke bi bile podjednako pogubne i za jevrejski i za arapski narod.

Radniča klasa mora da spreč takav ishod. Jedini put napred za jevrejsku radniču klasu je raskid sa cionističim nacionalizmom. Socijalne aspiracije izraelskih radnika i omladine ne mogu naći nikakav izraz u raznim desničrskim stranakama cionističog establišmenta. Niti se može ostvariti ikakav napredak kroz skoro usahle “mirovne” pokrete i političe partije koje ostaju u cionističim i nacionalističim okvirima.

Palestinski radnici i potlačne mase su žrtve užasnog ugnjetavanja. Ali oni su takođe i žrtve bankrotirane političe perspektive. Kada je palestinski pokret nastao pre 47 godina, arapska buržoazija je tvrdila da predstavlja jedinstven nacionalni pokret koji se protivi imperijalizmu. Nastupajuće decenije su dokazale da su te tvrdnje lažne.

Palestince su više puta izdale razne arapske buržoaske vlade, tesno vezane za imperijalizam, a izdali su ih i njihove buržoaske vođe raznih frakcija palestinskog oslobodilačog pokreta kao i njima suprotstavljenih islamističih organizacija.

Neuspeh nacionalističe perspektive se iznova pokazuje u izolaciji palestinskih masa u Gazi. Hamas, koji je na člu vlade u Gazi, traži podršku od arapskih buržoaskih režima koji su de fakto saveznici u suzbijanju Palestinaca. Trenutni SAD-marionetski režim u Egiptu, na člu sa liderom puč generalom Abdel-Fattah Al-Sisijem, zatvorio je granicu sa Gazom, ostavljajući Palestince zarobljene pod kišom izraelskih bombi.

Istovremeno, nacionalističa perspektiva koja leži u osnovi politike o tzv. “dve države” - država cionista uz demilitarizovanu i interno nepovezanu palestinsku mini-državu – se pokazala neizvodljivom.

Pod uslovima u kojima ceo Bliski istok bukti i preti da utone u veliki regionalni rat kao rezultat zapaljive i katastrofalne politike američog imperijalizma, radniča klasa i ugnjeteni hitno trebaju novu političu perspektivu.

Pravi saveznici palestinskih radnika i potlačnih su radnici sveta, uključjući radnike Sjedinjenih država i Izraela. U svakom delu sveta, radnici se suočvaju sa masivnim napadima na njihov životni standard i demokratska prava, uz rast društvene nejednakosti. Oni se duboko protive militarizmu i ratnom huškanju velikih sila - bilo u Evropi protiv Rusije, u Aziji protiv Kine, ili na Bliskom istoku protiv Sirije i Irana - koji prete da pokrenu novi, nuklearni svetski rat.

Jedino progresivno rešenje krize je rešenje zasnovano na ujedinjenju klasne borbe svih radnika u regionu protiv imperijalizma, cionizma i arapske buržoazije, na osnovu borbe za socijalizam. Umesto cionističog i kapitalističog Izraela, mora se uspostaviti radniča država koja će ujediniti sve narode na demokratskoj i egalitarnoj osnovi, kao deo borbe za Sjedinjene Socijalističe Države Bliskog Istoka.

Budućnost zavisi od izgradnje novih političih stranaka, sekcija Međunarodnog Komiteta Četvrte Internacionale, u borbi za program socijalističog internacionalizma, jedinstvo arapske i jevrejske radniče klase i zajedniče borbe protiv kapitalizma i imperijalizma.

12. jul 2014.

Barry Grey